Mama, otišao sam u školu, posle ću na trening, vratiću se kasno, imam pare za užinu…

Ovaj letnji raspust za nas je bio nikad lepša avantura. Dok su nas poslovne obaveze vezivale za Beograd, trudili smo se na sve načine da Ognjenu i Anji (8. i 5. razred) obezbedimo široku lepezu letnjih aktivnosti. Nije nam bilo bitno ni koliko će njima u samom startu neke stvari biti zanimljive, a ni atraktivne, već smo se isključivo bavili time da ih na što više sati sklonimo od računara, igrica ili ulice.

Suprug i ja smo nekad zajedno, neka neizmenično, glumili animatore i trudili se da im na sve načine ovo leto učinimo nezaboravnim. Obilazili smo razne lokacije (mnoge smo otkrili tokom leta), i svaki dan je bio drugačiji. Onda je na red došao odlazak na more.

I tu smo napravili malu revoluciju. Ranijih godina, bili smo klasična dosadna porodica. Odlazak u agenciju, malo prelistamo kataloge i odaberemo najbolji hotel za naš budžet. Pod obavezno je bilo da je u ceo paket bio uključen avio prevoz, all-inclusive usluga, i što više „zanimacija“ za decu.

Ove godine smo se odlučili da uzmemo apartmanski smeštaj. O samom mestu nismo znali puno, a o ostrvu na kom smo bili smo samo čuli priče od prijatelja. Namerno nismo ništa guglali po internetu. Želeli smo avanturu.

I dobili smo je. Klinci su toliko uživali u otkrivanju plaža, vidikovaca, restorana… Kupili smo im opremu za podvodne sportove. Vežbali su engleski na svakom koraku, i sa ponosom prepričavali sve što su saznali od lokalnih meštana. Svaki dan je za njih zaista bio prava avantura.

Međutim, sve što je lepo ima kraj. Tako i naša letnja idila. Nakon toliko vremena koje smo zajedno proveli, počela je školska godina, a suprug i ja smo se vratili svojim obavezama. Ognjen pored škole, ide i na odbojku, a od pre par dana je pošao i na pripreme za malu maturu. Anja je ista smena kao i Ognjen. Ona posle škole ima časove francuskog.

Svi smo se okrenuli svojim obavezama, i jako malo vremena provodimo zajedno. Ognjena sam prošle sedmice za 5 radnih dana videla 2 puta. Anja je dostupnija od njega, ali vidim da će kroz koju godinu i sa njom biti isti slučaj. Zato sam se zapitala:

U KOM TO MOMENTU DECA POSTAJU SAMOSTALNI LJUDI?

Da li je to baš ovaj period 8. razred (početak srednje škole), ili ovaj period samo stidljivo napominje da samostalnost uskoro dolazi? Pitam se, da li nam je ovo bilo poslednje porodično letovanje? Volela bih da nije.

Kada se to, mi kao roditelji, sklanjamo iz njihovih života?

U kom momentu počinjemo da od dece dobijamo samo poruke tipa: „Mama, otišao sam u školu, posle ću na trening, vratiću se kasno, imam pare za užinu…“, i ništa više od toga?